Највећи проблем није хоћемо ли имати пара или не, хоћемо ли моћи да се изборимо са корупцијом и криминалом, ма колико то било тешко – хоћемо. Наш највећи проблем је како Србе да променимо, како да мењамо сопствену свест, како да имамо другачији приступ животним проблемима, каже први потпредседник Владе Србије Александар Вучић књижевнику Светиславу Басари у интервјуу за Нови магазин.
СВЕТИСЛАВ БАСАРА: Претпостављам да вам је дневно-политичких питања доста, па сам разговор замислио као мало уопштенији и кориснији за схватање целокупне ситуације у којој се налазимо. За почетак – хоћете ли се сложити са мном да легитимни интереси српског народа нису увек интереси српске државе?
АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ: Мислим да би било добро да српски народ, ма где да живи, разуме да само снажна српска држава може да штити и заступа његове интересе. А, да ли је то увек било у прошлости? Могао бих са вама да се сложим да није, а надам се да у будућности хоће.
БАСАРА: На то сам и циљао. Наша историја је препуна примера када се политичко јединство српског народа настојало постићи по цену пропасти Србије.
ВУЧИЋ: Сада ћу мало другачије да одговорим; негде деведесетих година и сам сам – иако рођен у Београду, на београдском асфалту, али отац ми је пореклом из западне Босне – без обзира на то што сам био одличан ђак, најбољи студент, некако не разумевајући чињеницу значаја и економије и саме државе, размишљао искључиво о целини српског народа, без обзира на то колико је слаба или јака српска држава. Наша је грешка што нисмо разумели шта се догодило са падом Берлинског зида, завршетком хладног рата, али ми Срби смо по томе специфични. И данас смо једини народ који слави искључиво своје поразе; ми наше победе не славимо, ми више немамо Колубарску битку ни у позориштима. Питајте људе на улици, не знају ни које се године одиграла; ми не славимо ни Други светски рат као нашу победу. Ми славимо наше поразе, стварне и измишљене. Говорим пре свега из угла некога ко зна да ми, свако од нас, први ја да не спочитавам, како би наше комшије рекле, другом, морамо много тога да променимо да бисмо у будућности нешто могли да урадимо. Пажљиво пратим све што напишете и драго ми је да то могу на овом месту да вам кажем, мислим да наш највећи проблем није хоћемо ли имати пара или не, хоћемо ли моћи да се изборимо са корупцијом и криминалом, ма колико то било тешко – хоћемо. Наш највећи проблем је како Србе да променимо, како сопствену свест да мењамо, како да имамо другачији приступ животним проблемима. И да бисмо, као што сам говорио, иако су понекад шаљиво, понекад спрдајући се на мој рачун то схватали, много лакше изашли из кризе да имамо мало протестантске капиталистичке етике.
БАСАРА: Можемо унутар наше традиције да нађемо довољно мотивације за рад. Погледајте било који манастир, уређен је као Европска унија.
ВУЧИЋ: И боље!
БАСАРА: И боље, све цакум-пакум, све на свом месту
ВУЧИЋ: Само што то, драги Светиславе, није ушло дубље у народ.
БАСАРА: Српска православна црква се, међутим, противи уласку у ЕУ у страху од губитка идентитета. Ја сам као амбасадор живео у једној земљи чланици ЕУ, православној, и нисам приметио да се ишта од идентитета изгубило...
ВУЧИЋ: Напротив.
БАСАРА: Напротив, дабоме.
ВУЧИЋ: Посебно га сад истичу. Ја мислим да у СПЦ-у нису сви против Европе, чак мислим да није ни већина, а неких има.
БАСАРА: Српска црква нас доводи до следећег питања. Мишљења сам да је један од узрока слабости српске државе у томе што повремено има склоност да свој суверенитет дели са одређеним неформалним групама и појединцима чак. То су некакви остаци племенске свести. Правник сте, вама не треба објашњавати да једини монополиста силе може бити држава. Овде је недавно једна државна институција изразила неспремност да једног политичара, Коштуницу, да не околишамо, позове на разговор у својству грађанина. Речени је са индигнацијом одбацио саму такву могућност, а онда се јавила нека група која се назвала национална интелигенција, која је направила неку петицију и држава се повукла. Зар мислите да би таква држава имала ауторитет над Албанцима?
ВУЧИЋ: Говорићу уопштено, а мислим да ће се односити на многе случајеве. Сваког дана различите врсте интелектуалаца врше притисак: „Аха, ухапсили сте тог и тог из партијских разлога!“, „Аха, дирнули сте у тог и тог зато што вам смета због тога и тога!“... Посао државе је да не хаје и да не брине за то за шта ће је оптуживати било ко зато што ради посао у складу са Уставом и законом. Што се тиче Српске цркве, она је важан стуб нашег друштва, у многим деловима ван Србије она је успела да одржи бар део нашег народа на огњиштима. Погледајте где наши људи живе на подручју некадашње Крајине – углавном у околини манастира, у околини великих цркава. Али, Црква се не меша у државне послове, може да износи став, али мислим да тековина секуларне државе коју смо створили није угрожена и да смо својим ставовима према кључним политичким питањима то јасно показали у претходном периоду. Ми смо, иначе, друштво у којем се много реагује на притиске и када се направи неки тренд људи почну да реагују у складу са тим, макар кршили законе и своја начела. Искрено се трудим да не подилазим ни мњењу, ни групама које на различите начине врше притиске, па ни те да ли неко треба да се јави тужиоцу. И надам се да ће то временом у сваком смислу и сваком погледу остати иза нас.
БАСАРА: Морамо ову тему још мало обрадити. Да се вратимо на прошлогодишњу неодржану Параду поноса, када је држава опет устукнула пред неким партикуларним интересима и расположењима. Постоји једна група људи овде која у име српског народа сматра да је то неприхватљиво за Србију, иако Устав каже другачије. Држава се повукла, министар Дачић је то оправдавао страхом од нереда, али ја сам уверен да једна држава мора штитити законитост по сваку цену, без обзира на афинитете, склоности, симпатије, антипатије одређених група. У држави не сме да постоји нико ко може да јој наметне вољу. Господине Вучићу, хоће ли следеће године Парада поноса бити одржана?
ВУЧИЋ: Да не бих пребацивао кривицу на другога; ја сам био један од оних који је на седници Бироа гласао да не буде одржан тај део њихове прославе који називају поворка поноса. Не зато што имам нешто против тих људи, напротив, никада нисте чули било коју моју хомофобичну изјаву или нешто слично. Ви сте такође у праву, држава је та која има монопол физичке принуде, нико не може са државом да се мери, али ми смо се водили нечим другим, процењивали размере безбедносних проблема с којима бисмо се суочили. Да ли би држава савладала људе који би нападали не поворку која би се кретала од парка испред ЈДП-а, него полицију, органе безбедности? Направили смо план за то и нисмо се толико уплашили за наше снаге, колико би свакако било озбиљно повређених међу онима који су нападачи. Поставило се питање да ли је то цена коју треба да платимо у том тренутку или не?
Пред нама је време у којем морамо да покушамо да стишамо тензије, да покушамо да народу објаснимо да је толеранција нешто чиме треба да се поносимо и ја мислим да ћемо успети да створимо услове да можемо да поштујемо право на окупљање свих оних с којима се можда не слажемо, али да свако може да искаже своје право на најбољи могући Уставом гарантовани начин.
БАСАРА: Ви сте, наравно, имали много више информација о томе него ми …
ВУЧИЋ: И спреман сам да вам их мимо интервјуа саопштим и сигуран сам да бисте се сложили с одлуком.
БАСАРА: Али, имали смо ми овде и изложбу високог ризика, Богујевци, на којој се појавио господин Дачић и која је протекла у релативном миру. Окупио се известан број људи да изразе неслагања, што је такође њихово право, али нису се испунила катастрофична очекивања...
ВУЧИЋ: Да, али је минималан број људи био обавештен.
БАСАРА: Тежина би била већа да сте се и ви појавили на изложби.
ВУЧИЋ: Могли сте приметити да се не појављујем или се ретко појављујем...
БАСАРА: На културним манифестацијама.
ВУЧИЋ: Не бих рекао културним манифестацијама, ја не идем на пријеме или идем веома ретко. Посао доживљавам на другачији начин, нажалост ретко идем и у народ и веома ми прија кад морам да идем на неке изборе, да се сретнем с људима. Ја радим по цео дан у канцеларији, не идем на те светковине, нигде не идем, овде имам много обавеза, много посла. Сваког јутра сам први, обично излазим последњи из Владе. Можда не радим добро, али дајем све од себе. Али, изненадио бих вас када бих вам рекао да су случај браће Битићи или породице Бериша у опису мог посла. Ја нисам неко ко би могао да буде на албанској страни, напротив, био бих на српској макар то не било увек сасвим објективно, али ми морамо да решимо случај Битићи и неке друге случајеве.
Мораћемо да решимо случај убиства у кафићу “Панда” у Пећи. Плашим се да ће ту бити много изненађења за српску јавност.
БАСАРА: Биће добродошла.
ВУЧИЋ: Када све то кажем, Светиславе, онда да ли ћете отићи на неку изложбу или не... Мислим да је много важније како ће да се дела. С друге стране, ја разумем чланове те породице иако не разумем сасвим начин на који су хтели да прикажу своју патњу; али знате кад некоме неко страда, немате право на било који начин да му приговарате.
БАСАРА: Стицајем околности нисам ни ја био на изложби, али говорим о политичкој димензији која је испала повољна за Србију. Дигла се велика повика зашто у Приштини нема таквих изложби о албанским злочинима, којих је такође било и који су били стравични, али мислим да је добро што смо учинили први корак.
ВУЧИЋ: Ја сам био неко ко је одобрио сусрете привредних комора, ми кажемо Београда и Приштине, они кажу Србије и Косова. Није ни важно како ћете формално то да називате, изузетно је важно да унапређујемо бизнис, економске односе, сарадњу. Албанци воле да једу јафа кекс, ми ћемо га производити више, имаћемо више запослених ако то урадимо. Могли бисмо да имамо највећи суфицит у трговини са Албанцима на Косову у односу на све остале народе, да не кажем земље у региону, како би неки други рекли. До сада то нисмо користили, нисмо користили економију, знање, културу као наш продор, него смо гледали да се затворимо што је могуће више и некаквим тупавим, не могу другу реч да нађем, баријерама које смо себи поставили ограничавали простор, омеђавали поље свог деловања. Нисам разумео који је резултат из свега тога проистекао.
БАСАРА: Много нас тога по природи ствари води на тему Устава, ви сте правник па реците ми да ли у свету постоји неки устав који дозвољава отцепљење дела територије?
ВУЧИЋ: Не, не постоји ниједан.
БАСАРА; Зашто нам је онда био потребан устав у чијој ће преамбули бити наглашена та немогућност?
ВУЧИЋ: Претпостављам да је уставописац желео да нагласи велики притисак који постоји на одвајање територије ове земље. Желео је то да нагласи преамбулом која има, разуме се, декларативни, не курентни карактер. Разумем то и из правног угла, али разумем и то да на северу Косова у ове четири општине живи 100 одсто Срба, а да у Србици и Глоговцу нема ниједног Србина. И то разумеју и Албанци, осим оних који не желе и не воле да чују оно што је истина.
БАСАРА: Српска склоност да се уредбама, уставима, законима регулише реалност, већ је легендарна. Врло је охрабрујуће што се ова нова влада, упркос многим грешкама, оканула квазиидеалистичке политике и почела да уважава реалност. Елите, међутим, нису баш задовољне. Нарочито вама. Десница вам замера недовољну српскост, левица не може да заборави вашу прошлост. Они су мањина, али та мањина има велики утицај на српску јавност десну и леву и првосрбијанску и другосрбијанску, па како ћете се изборити са анимозитетом српске левице и деснице, грубо дефинисано?
ВУЧИЋ: Нећете ми замерити што ћу ово да кажем, али сте перфектно приметили да дувају оркани и здесна и слева. Рекли сте – једни замерају то што нисам шовиниста…
БАСАРА: Издајник!
ВУЧИЋ: Што сам велеиздајник, користим такву реч, а други ми замерају прошлост и покушавају да чак и тамо где не могу ништа да виде пронађу нешто у садашњости да случајно не би оповргли своје политичке тезе од пре 15 или 20 година. Ја немам ништа против да неки људи живе у прошлости, али рећи ћу да ће бити веома тешко да се то издржи и објаснићу зашто: и једни и други, из различитих углова, не желе да виде да Србија има шансу за другачију и нормалну будућност. Чини ми се да добар део народа то осећа и види! С једне стране су они који би желели да водимо политику против ЕУ, који би желели да водимо политику сукоба. Ваљда Србија која 20 или 30 година не опроба мишиће није Србија, а ја мислим да то не треба да радимо, да треба да водимо паметну, мудру, обреновићевску политику, ако то смем први пут да кажем у јавности. Јер, не заборавите, све што смо добили од турске власти добили смо суштински под Обреновићима.
БАСАРА: Мирним путем.
ВУЧИЋ: Мирним путем колико је било могуће, од Хатишерифа до Сретењског устава, да не говорим о кључевима града, о изградњи наших културних и националних институција; добијали смо их мирним путем и паметном политиком, што ми Срби никада нисмо успели да ценимо.
Колико ми Срби не поштујемо оне који су знали да воде ову земљу показујемо и по томе што када се клинци налазе у центру града код споменика Кнезу Михаилу, кажу: “Нађемо се код коња!”.
БАСАРА: То је и моја генерација говорила.
ВУЧИЋ: Извините, зар не можемо да кажемо бар “Код кнеза!”, једнако је кратко, два слога има. Или: “Код коњаника!”, то није коњ, али је то негде дубоко у подсвести, не само због краткоће изговорених речи, то говори о нашем односу према онима који су били најбољи део наше историје. И када говорите о томе да ли ће то моћи да се издржи или не, ја мислим да ће то бити веома тешко.
Немам ту врсту патолошке потребе да скачем и осионо се понашам после резултата од 50 одсто на неким изборима зато што знам да то доноси још веће проблеме и још жешће ударе. Кад су завршени избори на Вождовцу и у Оџацима, где смо добили преко 50 одсто гласова, сутрадан није било анализа зашто је то тако, да ли су можда ти људи нешто добро урадили, нешто рекли или направили што људи препознају? Или су они, можда, други лоши. Не, кренуло је, рекао бих, опште острвљивање на такав резултат и трудио сам се да нигде и никоме не одговарам управо зато што је, не заборавите, тај фронт сад још мало шири.
Ви сте говорили о грађанској елити која не може да поднесе и која ће увек да каже како има недовољно демократије. И сваког дана у то недовољно демократије ће то моћи да говори. И сваког дана ће моћи најтеже речи да изговарају и нико их неће саплитати, говорити им “немојте то да изговарате”, већ ће то да изговарају, да пишу, да објављују. Никакав проблем с тим немам. С друге стране, имаћете притисак: „Ах, тај је издајник, тај иде у Европу, тај је против Руса“, па макар Руси рекли да су најзадовољнији овом владом и да никада боље односе нису имали ни са једном српском владом. Томе додајте да више никоме не одговара власт која ће се стварно обрачунавати са криминалом.
Нисам случајно на почетку рекао да смо упали онима за које су сви говорили да су заштићени, од неког Вавића до неког Дабића, не знам кога, за које кажу да су најмоћнији. Ми смо ушли и у обрачун са онима који су управљали овом земљом кроз бизнис, управљали свим политичарима тако што подигну телефон и кажу: „Сутра хапсиш тог и тог!“. Па, мислите да ће они да ћуте, да неће да спроводе најтеже и најжешће могуће кампање против? Наравно да хоће и све ће изгледати као случајно и све ће да буде нека пета, десета тема, а у ствари иза тога ће бити сви њихови заједнички интереси.
И још један угао ја потпуно јасно видим, постоје људи који се тобоже слажу са мном и који данас говоре да су велики пријатељи, у ствари би такође желели да све буде другачије или да се све врати у старе оквире. Ја зато желим да ми што пре почнемо преговоре са ЕУ, да завршимо поглавља 23 и 24, па 32 око финансија, да би земља могла да буде уређена, да не би могла да буде претворена у, рекао бих, поприште сукоба или покушај черупања и отимања оног мало што нам је преостало. И ја не мислим да у политичком смислу имам велику будућност јер су проблеми с којима се суочавамо сувише велики...
БАСАРА: Па, немојте сад и ви у тај српски песимизам, откуд знамо...
ВУЧИЋ: Ово није фатализам, ја говорим о политичкој будућности, не говорим ништа фаталистички; говорим песимистички, односно реалистично. Знам ја нас Србе, а знам и друге. С друге стране, то није песимизам у смислу будућности државе, ја мислим да држава Србија, уколико ми будемо одговорни 2014, само те године, ми можемо да уђемо у Европу већ 2020. Можемо да покренемо економију, можемо коначно да уведемо принцип владавине права као витални принцип функционисања државе. Мислим да у Србији може да се крене у промену свести или, како сам то говорио па био критикован од многих, у промену целокупог мајндсета српског друштва. Дакле, ја мислим да је то кључна ствар и да је добро за државу, али оно што сам вам испричао за случај купуса и Управе за трезор – то смо ми. Кажите ми када смо ми некоме признали да је негде нешто добро урадио или када смо ми некоме признали да је у нечему бољи од нас?
БАСАРА: Ми смо шампиони критицизма, мало је ко овде добио похвалу пре него што је умро.
ВУЧИЋ: Драго ми је што сте то ви рекли, што је тачно.
БАСАРА: То што помињете нису немогуће мисије, али постоје препреке на том путу. Ако је држава већ одвојена од Цркве, не би било лоше да се одвоји и од таблоида...
ВУЧИЋ: Хајде да ово расправимо.
БАСАРА Хајде да расправимо.
ВУЧИЋ: Имам најконкретнији одговор – а како је то држава спојена са таблоидима? Је ли то ова држава створила? Ја сам о томе разговарао са шефом Европске комисије у Београду Мајклом Девенпортом пошто сам чуо његову примедбу. Рекао сам му: „Немам намеру да браним било кога”, неки текстови као што је текст о Радуловићевом детету, текст о неким Ђиласовим приватним стварима, стварно не можете да поднесете. Е, сад, моје питање њему је било: „Зар то није створено у Енглеској? Хоћемо ли данас да анализирамо шта пише Сан, шта пише Дејли телеграф, хоћемо ли да видимо да ли су они на вишем нивоу од наших таблоида или нису?“. То је са запада стигло…
БАСАРА: Што се тиче нивоа Дејли телеграф, Сан, то је потпуно исто, једина је разлика што се у тим таблоидима не најављују хапшења.
ВУЧИЋ: Како се не најављују? Одлично, волим што овако разговарамо: тамо се не само најављују, тамо се захтевају хапшења. Овде се најављују, па се испостави да их нема. Јесте ли видели, најављивали су хапшење Мирка Цветковића, а нема колико знам ни кривичне пријаве. „Биће Аца Влаховић“, пишу, ја кажем: „Немамо доказе“. И шта сад?
Нико се не меша у писање и то је суштинска ствар. Па, мене су оптужили да сам у договору са Б92, иако гледам да се што мање појављујем тамо, сем онолико колико ми је законска обавеза зато што никада не могу да говорим као што могу с вама. Тамо ме после пола реченице прекидају: „Аха, зликовче, ти си носио таблу с натписом ту и ту, ти си урадио...“. Сад ме оптужују да сам с њима договарао да некога смењују зато што је негде нешто говорио против мене. Па, ту више нема никаквог смисла; у дану у којем организујемо најтеже могуће, веома компликоване акције против света из организованог криминала, ја морам да шаљем писмо и кажем: „Извините, ја немам појма о чему говорите, жао ми је што морам да вас разочарам да нисам диктатор и да везе немам ко кога смењује у Б92!”.
Нити ћу икад да имам везе, нити су ми наклоњени, нити су икад иједну лепу реч рекли о мени. Али, не вреди, то морате да радите. И за ваше малопређашње питање, постоји још једна ствар – никоме споља, ни са истока ни са запада, не одговара потпуна стабилност у Србији. Можете некога да волите или не, али Србија је годину дана имала пуну стабилност, без икаквих проблема, у региону успостављала најбоље могуће односе, напредовала ка Европи, никакве немире, нереде, крвопролића, никакву политичку дестабилизацију нисмо имали. И онда када неко види да неко добија 50 одсто, то више није добро! Тог не можемо да држимо као лутка и повлачимо као на конопчићу и као на жици, сувише је јак, е хајде да покушамо то да смањујемо. Мислите да ја то не видим, да ја то не знам, да не знам шта се од мене очекује? Да радим непоштено, да почнем да крадем, да радим мање да бих могао неким другима да омогућим да буду успешнији, макар радили три пута мање него ја. Ви мислите да ја не знам колико су ангажовани неки опозициони лидери, колики им је радни дан? Ви мислите да ја не знам колико су посвећени послу? Па, неки раде по шест пута мање него ја!
Како мислите да се борите, како мислите да победите? Мислите да ће да вас доведе неко из било које америчке или руске амбасаде? Па, то је немогуће, људи!
БАСАРА: Кад смо већ код амбасада, зар не мислите да амбасадори овде имају превелики утицај на српску политику?
ВУЧИЋ: Мислим да немају, као што видите није ми тешко то да изговорим.
БАСАРА: Не знам за ову владу, можда не, али у прошлости је богами било утицаја. Стицајем околности био сам амбасадор у малој земљи, амбасадори су тамо мање више неприметне личности које се појаве у штампи једном годишње на национални празник и то у часописима типа Глорија.
ВУЧИЋ: Сагласан сам. Знате, ја веома поштујем амбасадоре у Србији. Мислим да су то људи који раде на приближавању њихових земаља нашој земљи и имам добре и пријатељске односе с њима.
БАСАРА: Има неких који би нашу земљу да приближе њиховој.
ВУЧИЋ: Мој одговор вама на питање садржан је у ономе што сам малопре изговорио, али ћу додати – ми поштујемо све амбасадоре, држимо до њихових речи, увек разматрамо њихове ставове, њихово мишљење, али у овој земљи политику воде српски политичари. Ви сте приметили да ја нисам нарочито шармантан и ретко се и осмехујем, не могу да говорим за све друге, али за себе вам гарантујем – са мном се тако не разговара. И као што видите, ја немам проблем да то јавно кажем – да, поштујем их, а то да доносе налоге...
БАСАРА: Нисам то ни мислио, никада налоге нису ни доносили у писменој форми...
ВУЧИЋ: Неки некада јесу.
БАСАРА: Али, имали су поприличан утицај. Него, да се ми оканемо дипломатије. Достигнућа ове владе у борби против корупције и организованог криминала су неспорна. Полиција, дакле, ради, али шта ћемо кад ти случајеви дођу на суд?
Мени српско судство, које треба да буде независно, изгледа као независно од државе Србије?
ВУЧИЋ: По том питању имам многе страхове, али верујем да ће бити ефикасно. Погледајте сада, и у дневним новинама за које и ви пишете и у Политици, дакле у нашим најозбиљнијим новинама, данима се пише о томе како је смењен председник суда који никада није био председник! И наставља се с тим да је био председник суда. Нико се не пита како је могао неко да уради неке ствари које су врло чудне и да ли иза неких ствари стоји новац или не знам шта, али сви су кренули против државе која тобоже врши притисак. Никада нисам позвао ни једног јединог судију и тражим сада да тај који то каже изађе јавно и нека саопшти да сам то урадио и вршио притисак. Пошто то не могу да кажу, сад говоре није чак из извршне власти, него из судске власти. Ја морам да вам кажем да сам потпуно сагласан да највећи страх имам од нашег судског система; тужилаштво ради све боље, полиција по налогу тужилаштва ради све боље, имамо много поштених и добрих судија и надам се да ћемо кроз поглавља 23 и 24 успети да направимо судски систем да буде праведан, правичан, ефикасан, а истовремено да сваки грађанин може да се поузда у одлуку суда и буде сигуран да ће свака одлука бити донета у складу са законом, не у складу са било чијим притисцима.
БАСАРА: Надајмо се та ће тако бити. Ја вас нисам ни сумњичио за притисак на судове, али читам интервјуе високопозиционираних полицајаца који се жале да они одраде свој део посла и кад ствар дође на суд – од тога не буде ништа. Ове акције су вероватно скупе, не само компликоване у логистичком смислу, то је и огроман посао који често пропадне у судовима.
ВУЧИЋ: Увек само имали проблема с тим, испричаћу вам случај од пре пет дана. У једном београдском клубу наши људи су ухватили једног човека, случајно је Албанац или Горанац, не знам по имену, они су тако закључили. Пронађено му је 50.000 евра. Очигледно је примио новац за пошиљку коју је уручио, јер је пронађена дрога код више лица, неке девојке, те старлете су потрчале у тоалет узвикујући како их полицајци силују, не знам шта им раде, не би ли бациле у WЦ шољу дрогу која је остала код њих. И сад се ви питате шта да радите са тих 50.000 евра. Кажете му: „То си сад узео за дроге!“, Он каже: „Не, то су моје паре, изашао сам да потрошим!“. И знате за шта га гоните? За девизни прекршај. На крају ћете тај новац који сте му узели морати да вратите као држава, гонићете га за девизни прекршај. А онда ће још да се појаве те које су бацале дрогу у WЦ шољу да кажу: “Аха, овај ме је погледао мрко!”, или: “Овај је покушао да ме саплете на путу до тоалета, а ја нисам имала ништа осим женске проблеме!“. И то су ствари с којима се полицајци свакодневно суочавају. Имате полицајца који је, кажу, прекомерно употребио силу зато што је ошамарио једног човека и суспендован је. А тај човек је једног убио, двојицу ранио и то на најмонструознији могући начин. Али, шта да радимо, такав је закон.
Оно што је за нас важно је да имамо неупоредиво ефикасније судство, јер ми данас имамо предмете из деведесетих година, и то кривицу, после 23 године. Па, шта је онда питање друштвене опасности од тог дела, каква мера специјалне превенције, каква је то пресуда, каква социјализација после тога долази у обзир?
БАСАРА: Шта ви конкретно као Влада можете да урадите по том питању, пошто је то врло осетљива ствар?
ВУЧИЋ: Законским реформама, зато на томе радимо. И зато сам рекао поглавља 23 и 24, пре свега, за наше правосуђе. Ми смо ушли у тужилачку истрагу, то је огромна промена у односу на оно што смо имали и, без обзира на недостатак кадрова и инфраструктурне проблеме, то функционише.
БАСАРА: Какве су могућности Владе да се судији који није у стању да приведе крају кривични поступак – или то неће – захвали на сарадњи?
ВУЧИЋ: Никакве, ту су Влади везане руке. Високи савет судства то треба да ради.
БАСАРА: А ко може да изврши притисак на Савет?
ВУЧИЋ: Нико.
БАСАРА: Значи, вртимо се у једном кругу?
ВУЧИЋ: Али, полако ће то ићи. Видели сте Хрватску. У Хрватској кукњава стално, али код њих то данас боље функционише него код нас. Надам се да ћемо моћи да их стигнемо за коју годину и престигнемо. Приметили сте да за разлику од других ја не говорим ко је лидер у региону, али у различитим сферама друштвеног живота помало смањујемо ту разлику која је углавном била негативна.
БАСАРА: То је стање духа, та заљубљеност у поразе, у несреће. Али, то је истовремено нешто што се може променити. Кључну улогу треба да одиграју медији. Ви вероватно пратите медије више него ја и видите да се непрестано инсистира на поражености, на осујећености, на неправди. Свет је препун неправди. Ваља се сналазити у свету онаквом какав јесте, а не чекати да се свет прилагоди нашим жељама и потребама.
ВУЧИЋ: Безмало цео свет данас почива на идеји такозваног социјалног дарвинизма – ко је јачи тај успева и пролази, зато се боре да буду што је могуће успешнији. Ми смо и даље у фази у којој се лажно боримо за правду, правичност и једнаке шансе, а у ствари све чинимо да то онемогућимо. О лажном моралу да не говорим – све што себи опростимо, другима не праштамо и све што себи нисмо замерили, другима јесмо!
Шта мене највише брине? Објаснићу кроз истраживање које смо недавно наручили и помало сам се насмејао кад сам то прочитао – питали су људе у фокус групама јесу ли за промене, за реформе и објаснили које промене – закона о стечају, приватизацији, раду, па канцеларија за брзе одговоре, закон о планирању и изградњи... И сви људи кажу: “Јесмо!”. А када им објасните шта значи излечити државу, посебно када задирете у нечија права у јавном сектору, одједном видите да у три минута 30 одсто људи каже: “Е, нисам ја за то, већ сам доста трпео!”.
А шта је трпео не зна, пошто ми у претходним годинама нисмо радили више – само смо радили мање. Нећу да улазим у то ко је лагао, нити је у питању политичка прича. Као и случај Лазара Крстића и оног са купусом што су га ухватили у аутомобилу Управе за трезор. Два дана људи говоре – те срамота је да имамо такве људе у Влади, у Управи, мора да буде смењен. Лазар Крстић смени тог човека, поведе дисциплински поступак, а исти који су то коментарисали 24 сата касније кажу – баш је он са купусом највећи проблем у држави! У мору бесмислених страначких коментара са свих страна један човек је рекао: “Кажите ми, молим вас, шта је то што би вас задовољило, шта је то што неко треба да уради, а да ви будете задовољни и да је нешто добар потез?”. То мени не смета, али смета ако у Србији не постоји ствар коју можете да направите а да људи кажу – добро је. Отварамо преговоре о чланству у Европској унији 21. јануара, о томе су генерације причале, а одједном то више није вест, па и ништа посебно и нарочито добро! Када после не знам колико времена упаднете у станове и куће највећих наркодилера које ми знамо – не кажем да су сви похапшени, код неких ништа није нађено, али први пут је држава показала да се не плаши ниједног од њих и да нема договор с њима – и то из неког разлога није добро! Шта год да направите није добро и у тој врсти атмосфере у којој се нико не поштује, у којој нико не поштује вас, ваше колеге, у којој смо сви у стању да кажемо само нешто лоше о другом, а ни о коме ништа пристојно, плашим се да ћемо имати много проблема да спроведемо озбиљне реформе. Био сам у Јапану на позив јапанске владе као опозиционар, десет година после Горана Свилановића као једини који је добио позив јапанске владе. Не кријем колико поштујем Немачку, скандинавске земље, али у Јапану сам научио једну ствар – прво поштуј све, ради више, ради јаче, а онда ће ствари доћи на своје место. Плашим се да то у Србији, пре свега поштовање према другима, уопште не постоји; само потцењивање, кукњава уместо да нешто променимо. Погледајте данас, изађимо заједно, све су продавнице пуне, кафићи су пуни, ево нас овде у Влади – нећу да критикујем неког у јавном предузећу – обиђите све спратове и никога нећете наћи (недеља 29.12.). Онда се питате зашто су нам резултати слаби? Зато су нам слаби, зато што нам недостаје та врста веберовског протестантског морала о којем сам говорио, та врста посвећености да нешто оставите иза себе, друштву и држави.
БАСАРА: Није лоша ни православна радна етика, погрешно се сматра да се она много разликује од протестантске.
ВУЧИЋ: Не, само што је протестантска на неки начин обавезујућа, а православна није...
БАСАРА: Имао сам прилику да будем амбасадор у земљи која има сличан, а можда и тежи проблем него ми. На Кипру је окупирана трећина територије, не шестина; нетрпељивост, мржња, да говорим отворено, између кипарских Грка и Турака је иста, ако не и већа него између Албанаца и Срба. Међутим, све време од 1974. до данас усклађивани су урбанистички планови северне и јужне Никозије, сви инфраструктурни пројекти. Не би можда било лоше да следимо њихов пример.
ВУЧИЋ: Две Немачке још од Халштајнове доктрине имале су своје односе који су тобоже били на најнижем нивоу, а суштински су били на веома високом нивоу. Живот је једно, регуле су друго, тачно је да ми треба формално-правно и на све могуће начине да штитимо државне интересе, али морамо добро да разумемо живот. Могу и овако да вам кажем – кад са својим сином причам, он ми каже: “Ћале, Косово је Србија, за сто година!“, а ја кажем: „У праву си, у праву си, све је тачно. Јеси ли ти, сине, некада био у Глоговцу или Србици, Скендерају, како би Албанци рекли?“. Не, каже он: “Али, био сам на Газиместану!“. Па, кажем ја: “Јеси ли обишао места око Газиместана? Протерали су нам Србе из два села у околини, па те питам има ли тамо неког Србина? Тек у Косову Пољу и Бресју имамо понеког и овамо до Бабиног Моста, Прилужја, Племетине, никога немамо“. „Шта нас брига, то је наше“, каже он, а ја кажем: “Знаш ли колико људи живи у Пећи, Призрену, Клини, Сувој Реци, Ораховцу, Глоговцу, целој Дреници који не мисле тако?”. „Шта нас брига“, каже он. Наравно, ви имате љубав према отаџбини, Косово доживљавате као део своје територије, али питам се колико смо ми реални када саопштавамо деци да ће Глоговац да буде окићен српским заставама? И Пећ или Призрен? Просто, не мислим да је то реално, да је то могуће.
ВУЧИЋ: Рећи ћу вам једну ствар, идеја с којом се многи спрдају и говоре на најгори могући начин, па и многи у власти, а за коју мислим да је у економском смислу кључна за развој Београда и Србије у целини – Београд на води. Спреман сам и разговараћу о томе и нећемо ући у тај пројекат док се не усагласе сви важни политички чиниоци, јер све ће се променити у целом региону ако ми успемо да направимо Београд на води оном брзином којом можемо.
БАСАРА: Дај боже! Београд лежи на две реке, а води се не може прићи.
ВУЧИЋ: Желим, Светиславе, вама да кажем ово – завршићемо посао око проналажења убице Славка Ћурувије, оно што 15 година није пронађено. Не бих тако говорио да неке ствари не знам. Али, за мене је Београд на води нешто што ће у потпуности променити слику Београда и слику Србије и сад вам кажем, иако то изгледа немогуће, видећете да ћемо за неколико година не да почнемо, него ћемо да завршимо!
БАСАРА: Страх од воде је оријентално наслеђе. Надам се да ће наш следећи разговор бити о том Београду.
ВУЧИЋ: И ја се надам. Имам много посла, велике ствари ћемо завршавати између 15. и 20, али 12. јануара ми долази човек који је изградио највећи солитер у свету. Погледајте на утакмицама Манчестер Ситија, има рекламу преко целог стадиона. То је Ал Абар, он долази овде, већ је урадио идејни концепт. Знате шта је његов идејни план? Да почистимо све одатле, да то буде једини задатак Србије, он обезбеђује три милијарде и сто милиона долара за изградњу свега; онда треба да видимо како ћемо и ми и онда да се наплатимо продајом тога кад се заврши. То све после мења.
БАСАРА: По природи ствари морамо се и мало културом позабавити, то је питање не мање осетљиво од судства, јер је култура на неки начин софтвер једног народа, једне државе. Кренула је ваша влада са лошим решењем, постављањем Браце Петковића за министра. Човек сам по себи није споран...
ВУЧИЋ: Ја мислим да је он добар и пристојан човек.
БАСАРА: Исто и ја мислим. Нико није ни тврдио да је Петковић непристојан, али вероватно из жеље да угоди СНС-у и вама, он је свој рад почео трапавим потезима, промоцијом некакве патриотске културе, избором сарадника... После годину дана министар је постао господин Тасовац, који је ванстраначка личност, а има капацитет да промени нешто набоље. Надам се да ће се и остала лоша решења постепено поправљати, али мислим да и ова влада недовољно схвата важност културе, као и све претходне од настанка Србије као независне државе.
Није довољно дати новац за филм или музеј, Србија ће бити културна у смислу као што је Француска оног дана када потпуно исти квалитет живота – то је та темељна култура – буде у Бујановцу као у Београду.
ВУЧИЋ: Плашим се да нам то скоро неће бити тако.
БАСАРА: И ја се плашим, али да ли ћете порадити нешто да буде тако?
ВУЧИЋ: Ја, наравно, не могу да се у потпуности сложим са оним што сте ви говорили. Да смо желели одређене промене показало се и променама у Влади, али тај ниво да имате позориште једнаког квалитета у Врању као једно од пет у Београду, исто тако у Краљеву, Крушевцу, Ужицу, Зајечару, Шапцу, никада нећемо достићи, пре свега...
БАСАРА: Нисте ме добро схватили. Позориште у Лилу не може бити Комеди франсез, али у Лилу је потпуно иста култура живљења као у Паризу.
ВУЧИЋ: И од тога смо далеко.
БАСАРА: Али томе треба тежити.
ВУЧИЋ: Слажем се, наравно, али био бих лажов кад бих рекао да ми је то на видику. Не мислим да ћемо то ускоро моћи на такав начин да решимо. Ја, наравно, могу да кажем да о томе знам мало или недовољно, али да сам спреман да све што ми се чини да је разумно, било да долази од вас или неког другог из те јавности, увек подржим, да немамо никакву врсту ограничења нити спутавања.
Све идеје које постоје су добре, ми смо спремни да их прихватимо, нажалост потребно нам је и више новца и више поштовања и више разумевања за различитости и за другачија схватања и ставове. Једноставно се плашим да нам економске прилике по том питању не иду наруку, а ево уз све то што не могу да видим увек сам спреман да саслушам све ваше предлоге, да разговарамо на Влади о томе, да видимо које су то мере које треба да предузмемо да би се те ствари измениле.
БАСАРА: Надајмо се да ће све ићи у боље смеру. Да би култура напредовала неопходна је стабилизација политичких прилика у земљи и престанак тихог грађанског рата који се води између политичких партија. Ја сам далеко од идиличне слике саборности коју често извргавам руглу, али српска политичка сцена подсећа на рогове у врећи у којој је степен омразе већи него што је прихватљиво унутар једне земље. Политичке разлике и различитости – да, политичке нетрпељивости – да, али овде то понекад поприма облике тихог грађанског рата.
ВУЧИЋ: Ја сам сагласан с вама, али морам да кажем да нисам генератор такве атмосфере.
БАСАРА: Нисам оптужио ни вас ни било кога другог, то је српска традиција, требало би оптужити наше претке из XИX века... Одавно је то почело.
ВУЧИЋ: Желим да кажем да вас разумем, да бежим од тога да пружам руку свима, да разговарам са свима. Нисте чули, чини ми се, ниједну осиону изјаву за годину и по дана, а камоли потцењивање или ниподаштавање политичких противника с моје стране.
БАСАРА: Да ли је могућ, господине Вучићу, овакав један пројекат – да се састану руководства свих парламентарних странака и да се на том састанку направи скица државне политике важеће за све?
ВУЧИЋ: Мислим да би за будућност то требало да буде спас и решење.
БАСАРА: И да тај договор обавезује.
