U
Srbiji danas ima 22.000 korisnika stambenih kredita indeksiranih u CHF
(švajcarskim francima), odnosno najmanje 100.000 građana Srbije direktno
pogođenih dužničkim ropstvom u koje su, delom zbog objektivnih
okolnosti na globalnom nivou, a znatno više zbog neodgovorne politike i
rada Narodne banke Srbije, zapali oni i članovi njihovih porodica.
Poznato
je da je vrednost švajcarske valute od 2007. i 2008. kada je plasiran
najveći broj kredita, porasla za više od 100 odsto, te da je zbog te,
kao i činjenice da su banke protivzakonito podizale kamatne stope i na
taj način jednostrano kršile ugovore, mesečna rata ovih kredita ne samo
udvostručena, nego je u većini slučajeva prešla 90 odsto mesečnih
primanja korisnika kredita. Na taj način oni su dovedeni u nezavidnu
situaciju, bezmalo u pravo siromaštvo. Jer kada im putem administrativne
zabrane ili trajnog naloga banka naplati ratu, njima za ostale životne
potrebe ne ostaje gotovo ništa. Mnogi su u međuvremenu ostali bez posla i
redovnih primanja, zbog čega su banke aktivirale hipoteke i oduzele im
stanove.
Zbog
propagande koju finansiraju poslovne banke, ovi građani su često u
javnosti nazivani „kockarima“, „avanturistima“, „profiterima“, samo zato
što su otišli pred bankarske šaltere (ne u kockarnice), i tamo se
zadužili kako bi rešili svoje stambeno pitanje. Bili su vođeni prostom
logikom da je bolje istom sumom plaćati kredit nego zakup stanodavcima i
živeti neizvesnim životom podstanara. To su mahom mladi ljudi čiji
roditelji nisu bili ni vojni oficiri ni političari ni tajkuni; znači,
„obični“ građani kojima „rat nije bio brat“ i koji nisu nasledili
prekonoć stečeno bogatstvo. Oni su tih godina zasnivali porodice i imali
ideju da od svoje zarade otplaćuju krov nad glavom.
Retki
su primeri onih koji su na kredit kupovali stanove da bi ih izdavali,
ali ni oni nisu otišli u banku i ukrali novac, nego su prihvatili uslove
i obavezu da vraćaju ono što su bili dužni. Ali oni sada trpe veće
osude od recimo gradonačelnika Beograda koji ima preko 20 nekretnina
koje iznajmljuje, a da se ne zna ni kako ih je kupio. I koliko je takvih
poput Malog, Uskokovića i njima sličnih hajduka i vojvoda u vlasti i
oko nje, koji novcem nepoznatog porekla zidaju seoske crkve, lete
privatnim „vazduplohovima“, stambeno zbrinjavaju samohrane starlete…
Građani
koji su se opredelili za pošten i zakonit način kupovine svoje
nekretnine imali su izbor i opredelili su se za zaduživanje u CHF, što
je u tom trenutku bila povoljnija ponuda. Oni nisu, kao na primer
građani Austrije, javno, pismeno i detaljno bili upozoreni na rizik da
za samo nekoliko godina mogu dospeti u situaciju da im glavnica
(upoređena sa iznosom u evrima) bude veća od celog duga. To konkretno
znači da klijenti koji su se zadužili za 75.000 CHF, što je otprilike
bilo 50.000 EUR, danas duguju skoro 75.000 EUR.
Kako
je to moguće i zašto je dozvoljeno? Pre svega zato što ni Narodna, a
naravno ni poslovne banke, nisu htele da shvate smisao devizne klauzule,
čija je osnovna svrha, kako
tvrdi advokat
Vojin Biljić, upravo da štiti glavnicu, a ne da služi za sticanje
ekstra profita, drugim rečima za „zelenašenje“. Banke ne samo da
ugovorima nisu predvidele, nego nisu ni odreagovale na promenu vrednosti
kursa, i nisu pravovremeno ponudile klijentima anekse ugovora koji bi
se odnosili na konverziju kredita.
Na novinarsko pitanje ko je prilikom zaključenja ugovora bio u većem riziku – banke ili građani, advokat Biljić je
odgovorio:
„Kad se ima u vidu tekst tipskih ugovora koje su banke sastavljale,
teško da može biti govora o bilo kakvom riziku banaka. Da je nekim
slučajem franak slabio u odnosu na evro, banke bi iskoristile mogućnost
iz ugovora i same izvršile konverziju kredita. Kako takva mogućnost nije
ostavljena korisnicima u tekstu ugovora, a posebno ne u praksi, sav
rizik promena međuvalutnih odnosa svaljen je na korisnike kredita“.
Poslovne
banke su očigledno pravile ugovore tako da zaštite samo svoj interes i
smanje svoj rizik. Onda se postavlja logično pitanje zašto su građani
potpisivali takve ugovore? Tu je reč o još jednoj prevari, tačnije
podvali od strane banaka. Naime, mnogi budući korisnici su najpre
dobijali predugovore koji su se, kako se kasnije ispostavilo,
razlikovali od konačnih ugovora, ali je nevolja u tome što su ugovori
između banke i klijenta bili potpisivani na dan isplate kredita. To
znači da su klijenti bivali dovođeni pred svršen čin, najčešće sa već
uplaćenom kaparom (predujmom) za stan, posle čega više nisu imali
nikakvu drugu mogućnost osim da potpišu ugovor.
Zapavši bukvalno u dužničko ropstvo, korisnici kredita su uz pomoć udruženja
Efektiva zaštitu
svojih interesa potražili na sudu, budući da je obraćanje državnim
organima ostalo bez ozbiljne reakcije. Usledile su prve
presude u
korist klijenata a protiv poslovnih banaka, koje su, kako je utvrđeno,
nezakonito menjale kamatne stope i kršile odredbe iz ugovora. Zatim su
usledile brojne tužbe klijenata, što je bio signal državi, to jest
Narodnoj banci, da bi poslovne banke zbog toga mogle imati problema, a
samim tim i finansijsko tržište zemlje. Stvar je dakle jasna: država je
(makar za sada) stala na stranu banaka a ne na stranu pravde, čime je
poslala indirektnu poruku da podržava one koji su kršili zakon, a ne
građane koji su pošteno i u skladu sa potpisanim ugovorom, dokle god su
mogli uredno izmirivali svoje obaveze.
A
nije bilo tako davno kada su sadašnji akteri vlasti, tada iz pozicije
opozicije, prepoznali problem i opasnost zaduživanja građana,
obećavajući da će ga, ukoliko i kada preuzmu vlast, rešiti. I to upravo
onako kako danas zahtevaju korisnici kredita, a to znači po nekom od
modela koji su primenile zemlje u okruženju, na primer Hrvatska. Ovako
je u predizbornoj kampanji o ovom problemu
govorio visoki funkcioner Srpske napredne stranke, Nebojša Stefanović, aktuelni ministar unutrašnjih poslova:
“Zemlje
u okruženju, dakle njihove vlade i centralne bankarske institucije su
učestvovale u rešavanju ovih problema, i nažalost moram da istaknem da
su i Hrvatska i Mađarska to učinile a da Srbija to nije učinila, i da su
danas građani Srbije ostavljeni faktički na milost i nemilost
pojedinačnom rešavanju tih slučajeva sa svojim bankama. Mislim da bi
Republika Srbija, odnosno njena Narodna banka, morali da nađu strateško
rešenje za ovaj problem građana Srbije; da se ne pronalaze modeli koji
su dovoljni da se situacija reši na tri ili šest meseci, a da kasnije
uđemo u još veće zaduživanje, već da se pronađe model da se ljudima
pomogne da izađu iz ovog velikog problema, bilo da će to biti
transformacija duga, bilo da će to biti pronalaženje nekih fiksnih
kamatnih stopa koje će država onda subvencionirati, ili bilo čega
drugog, ali je potrebno da država, odnosno Narodna banka Srbije, sedne
sa onim bankama koje su plasirale najviše sredstava u zemlju i da se
dogovore oko modela kako da pomognu građanima.”
Upravo je u predizbornoj izjavi Nebojše Stefanovića sadržana suština zahteva korisnika kredita, a to znači da:
1. rešenje mora biti sistemsko a ne pojedinačno,
2. rešenje mora biti strateško a ne trenutno,
3.
rešenje mora biti takvo da se uz interes banaka zaštiti i interes
građana, to jest da nijedna od ugovornih strana ne bude oštećena i
4.
rešenje može da bude po nekom od modela koje su primenile zemlje u
okruženju, na primer Hrvatska, što bi podrazumevalo donošenje zakona po
kome bi se krediti iz CHF konvertovali u EUR po paritetu koji je važio
na dan isplate kredita, a da nastavak otplate kredita bude po kamatnoj
stopi koja važi za kredite indeksirane u EUR.
Korisnici
kredita koji su trenutno zaduženi u CHF ne žele raskid ugovora (na šta
su trenutno prinuđeni), ili bilo koje rešenje koje bi išlo na štetu
poslovnih banaka, već očigledno imaju želju i dugoročni interes da
nastave sa otplatom kredita čiji bi ugovori morali biti izmenjeni. Tako
bi se izbeglo masovno aktiviranje hipoteka od strane banaka i poremećaj
na tržištu nekretninama, a istovremeno bi se izbegao nastavak dužničkog
ropstva koje bi se, po onome kako sada stvari stoje, prenelo i na drugu
generaciju korisnika kredita.
To
bi bilo prihvatljivo rešenje i za Narodnu banku, jer bi finansijski
sistem ostao stabilan, uprkos neistinama i spekulacijama koje povremeno
plasira guvernerka Narodne banke, koja je, uzgred, svoj stan dobila od
Telekoma Srbije, firme koja je još uvek javno preduzeće i finansira se
od budžetskih obveznika. Za kraj samo primećujem da bi ona sa svojim
primanjima lakše nego velika većina građana mogla da otplaćuje stambeni
kredit. To bi svakako bio mnogo časniji izbor, dok ovako na nju i njenu
stranku pada senka ličnog i političkog licemerja.
Отворена нова „Петрол" бензинска станица на Чукарици
„Велика трка" - Бесплатна представа задецу у КЦ „Чукарица"
Уређено још пет улица у Великој Моштаници
Вече посвећено Брани Црнчевићу
Представа на знаковном језику у КЦ „Чукарица"
„Хемијско-прехрамбена технолошка школа" прославила Дан школе
Дан и слава у КЦ „Чукарица"
„Скулптуре и цртежи" Елизабетe Перић у Галерији '73